Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве.

Прошле су 23 године од погибије мог школског друга и драгог пријатеља Срђана Алексића, који је пострадао бранећи једног дечака Бошњака на требињској пијаци. Срђана сам последњи пут видео недуго пре његове погибије јер је тада и посетио манастир Дечани

Запоставили смо националне интересе. Хрвати су, захваљујући ватиканским, бечким и другим менторима,  од српског дошли до хрватског језика. Ми смо напустили своје  нацинално писмо – ћирилицу, иако је оно једно од најсавршенијих писама,  зарад тог неког заједништва. Нажалост, и данас, након распада државне  заједнице, говоримо  поприлично српско-хрватски,  па  чак и на Катедри за српски језик, гдје то не  би смјело бити.

Почеци црквене књижевности а тиме и писмености у средњовековној Босни стоје у непосредној вези са ширењем хришћанства, које је на овом простору имало две одвојене и међусобно неуједначене фазе. Прва, књижевно непродуктивна, везана је за делатност латинског свештенства из романских градова Далмације, које је, према сведочанству Константина Порфирогенита, на подстицај византијског цара Василија I (867-886) започело шитрење хришћанства и латинских обредних књига и међу Србима у залеђу Јадранског мора у чије је области тада спадала и територија Босне.

Српско удружење "Ћирилица" Требиње позива све своје чланове, као и све људе који могу да помогну, да се укључе у акцију прикупљања књига којима би се опремила библиотека "Света Стана Арнаут" у Пребиловцима.

Акцију је покренула Српска Православна Општина Чапљина, и трајаће до Васкрса 2016. године. 

Књиге можете прилагати у просторијама народне библиотеке "Ава Јустин Поповић" у епархијском дому радним данима у временском периоду 9-12 и 17-20. 

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем  не баве. Јер, када би се тиме бавили, потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

- „Немам ништа против да ћирилица буде изборни предмет ономе ко то хоће, али то свакако није реформска мјера“ - Карамарко

- "Не треба од тога радити политичке конотације, дакле треба ћирилицу узети чињенично - она је хрватско писмо, она је, наравно, и српско писмо. Она је писмо и других народа", рекао је Борас за Хрватску телевизију.

Загреб – „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“, писало је у Законској одредби о забрани ћирилице која је донета 25. априла 1941. године, две недеље после проглашења НДХ, подсећа хрватски портал Index.hr.

Ко је реформисао српску азбуку? Одговор на то једноставно питање можемо наћи на све стране; зато га, ваљда, сви знамо и зато је увек исти. Ево једног прототипског одговора: „A 1818