Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве.

Прошле су 23 године од погибије мог школског друга и драгог пријатеља Срђана Алексића, који је пострадао бранећи једног дечака Бошњака на требињској пијаци. Срђана сам последњи пут видео недуго пре његове погибије јер је тада и посетио манастир Дечани

Запоставили смо националне интересе. Хрвати су, захваљујући ватиканским, бечким и другим менторима,  од српског дошли до хрватског језика. Ми смо напустили своје  нацинално писмо – ћирилицу, иако је оно једно од најсавршенијих писама,  зарад тог неког заједништва. Нажалост, и данас, након распада државне  заједнице, говоримо  поприлично српско-хрватски,  па  чак и на Катедри за српски језик, гдје то не  би смјело бити.

Почеци црквене књижевности а тиме и писмености у средњовековној Босни стоје у непосредној вези са ширењем хришћанства, које је на овом простору имало две одвојене и међусобно неуједначене фазе. Прва, књижевно непродуктивна, везана је за делатност латинског свештенства из романских градова Далмације, које је, према сведочанству Константина Порфирогенита, на подстицај византијског цара Василија I (867-886) започело шитрење хришћанства и латинских обредних књига и међу Србима у залеђу Јадранског мора у чије је области тада спадала и територија Босне.

Српско удружење "Ћирилица" Требиње позива све своје чланове, као и све људе који могу да помогну, да се укључе у акцију прикупљања књига којима би се опремила библиотека "Света Стана Арнаут" у Пребиловцима.

Акцију је покренула Српска Православна Општина Чапљина, и трајаће до Васкрса 2016. године. 

Књиге можете прилагати у просторијама народне библиотеке "Ава Јустин Поповић" у епархијском дому радним данима у временском периоду 9-12 и 17-20. 

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем  не баве. Јер, када би се тиме бавили, потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

- „Немам ништа против да ћирилица буде изборни предмет ономе ко то хоће, али то свакако није реформска мјера“ - Карамарко

- "Не треба од тога радити политичке конотације, дакле треба ћирилицу узети чињенично - она је хрватско писмо, она је, наравно, и српско писмо. Она је писмо и других народа", рекао је Борас за Хрватску телевизију.

Загреб – „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“, писало је у Законској одредби о забрани ћирилице која је донета 25. априла 1941. године, две недеље после проглашења НДХ, подсећа хрватски портал Index.hr.