Јако мали број нашиг суграђана се опредјељује да пише својим писмом. Мало сам трагао по интернету и у мору латиничних сајтова, пронашао сам пар. Мишљења сам да их вриједи посјећивати, наравно ради садржаја, али и ради писма.

Брзописни тип ћирилице који се формирао у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV векаопштим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ономад “четовах” на фејсбуку са једним народним послаником, а поводом ћирилице.

Дадох му заправо сугестију да као јавна личност своје име и презиме на фејсбуку испише ћирилицом, јер засад је исписано опортуним писмом, ћелавом или скалпираном абецедом.

Бојан Јокановић је рођен 1985. године у Тузли. Током Одбрамбено-отаџбинског рата у Босни и Херцеговини, Бојанови родитељи су били приморани да напусте Тузлу и преселе се у Добој, гдје Бојан стиче основно образовање. Након завршене основне школе, Бојан уписује Богословију у Фочи, а своје теолошко образовање усавршава на Богословском факултету, такође у Фочи. Он данас предаје вјеронауку у неколико основних школа у Добоју, гдје ђацима, осим основних истина вјере, преноси и љубав према цртању. Прије свега, Бојан то чини кроз сликарске и ликовне секције, које је основао како би ђацима пренио своје знање и умијеће, а сложићете се, Бојан тога има на претек.

Треба ли ћутати и мирно посматрати како српска „интелектуална елита“ вулгарно пориче писмо српског језика којим говори? Заговарајући двоазбучје не само да уносе збрку у нешто што је кристално јасно (да је српско писмо ћирилица), већ том збрком намеравају ћирилицу сасвим потиснути и „протјерати“ из српског језика. Зашто? Одговор је једноставан! Да заборавимо ко смо и шта смо и да постанемо оно што нисмо и никако не можемо бити. Аустроугарска монархија и НДХ су прибјегавале забрани ћирилице, док „Четврти Рајх“ ради много суптилније. Покушавају нас убиједити у то да је ћирилица старомодна и непрактична и да се с њом, као ни са православљем, „не може у Европу“.

Нама остаје само да се угледамо на примјер најуспјешнијег српског спортисте свих времена и да у свакој прилици са поносом користимо историјско српско писмо – ћирилицу!

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије сматра да идентитет Срба у Републици Српској није угрожен, али да је потребно посветити више пажње очувању језика и писма.

Повеља је настала 15. маја 1391. године. Војвода Радич Санковић, син жупана и казнаца Санка Милтеновића, издао је ову повељу којом у своје име и у име своје супруге Гоисаве, даје вјеру Дубровчанима да слободно тргују по његовој области