Када кажемо Требиње, помислимо на Дучића. Када кажемо Дучић, помислимо на његове пјесме, али помислимо и на то колико је био поштован. А зашто је био поштован? Зато што се никада није одрекао свога.
У Народној библиотеци у Требињу данас је завршена „Мала школа калиграфије“, коју су организовале ова установа и Српско удружење „Ћирилица“.
У Народној библиотеци у Требињу вечерас је почела „Мала школа калиграфије“, коју организују ова установа и Српско удружење „Ћирилица“.
Многи са простора Србије, научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског језика у Црној Гори (иако је знатно више дивних примјера оних који се брину и труде око цјелокупне српске баштине)
Први српски буквар је начинио Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани.
Три пријатеља, Миленко Миладиновић, Мирослав Ћорлука и Ненад Караџић, одлучили су да отворе локал гдје би могли сјести, попити кафу и угостити своје пријатеље. Назив "Читаоница"
Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увијек је добро и корисно враћати се на његова дијела и његове поуке јер у њима се увијек може наћи нешто вриједно за наше данашње живљење и данашње вријеме. Данас проблеми у човјековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпити сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном дијелићу из богате ризнице учења владике Николаја.
У данашње вријеме свједоци смо да се наш народ доста културолошки мијења. У том процесу често се одбацује наша вијековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“.
Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић сматра да је веома важно да се сва енергија усмјери на заштиту и очување српског језика, јер су језик и писмо највеће културне творевине, које се морају сачувати, у интересу очувања сопственог културног идентитета.
Још као дете, из „провинције“ смо долазили с великом радошћу у Београд да се дивимо главном граду своје отаџбине и јединој метрополи Србије и (тада) Југославије. Нашу личну радост, међутим, кварила су понекад „уска“ српска мисао која је празнила Србију, слабила Српство, и погодовала сецесионистичким намерама и појавама у самој Србији.