У скупштини у којој је био делегат, на примедбу да нема Срба, побунио се аргументима: „Имамо свој језик, цркву, писмо!“.

Сва је српска култура и више од хиљаду година стваралаштва записано ћирилицом. То није само писмо и само слово, ћирилица је дио нашег националног бића наше културе, памћења, трајања и постојања.
Да набројимо само по нешто и само по неке од нас, који су писали српским писмом:

Срби су хришћанство које им је донето из Рима и Византије примили површно, јер мењање вере не успева са првим покушајима и у првим нараштајима. Код Срба је тако било и стога што су учитељи нове вере дошли са туђинском просветом и књигом која није имала никаквих додирних тачака са нашим примитивним народним животом. Наши преци су почели присније да примају хришћанство тек кад су међу њих дошли као учитељи и свештеници њихови људи - Словени. То је било у оно време када су сарадници и ученици свв. апп. Ћирила и Методија били прогнани из Моравске и Паноније. Неки од њих нашли су уточишта на Балкану. Они су за свој апостолски рад носили са собом словенско богослужење са словенском књигом и писмом. Тиме су се они разликовали од дотадањих проповедника и тиме су били способнији да код Срба утврде тек посејано хришћанство.

Свети Ћирило (право име Константин, име Ћирило узео је након замонашења, рођен у јулу 826. године, умро 14. фебруара 869. у Риму) и Методије (рођен између 816. и 820., умро 6. априла 885. године), обојица су рођена у Солуну. Познати су и као Света браћа и словенски апостоли. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповједник (друнгар). Најранију младост провели су у Солуну који је у то вријеме посве окружен Словенима. Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, одгојен на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија постављен за библиотекара Хагије Софије (цркве свете Софије) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Сви Срби који пишу ћирилицом – сумњиви су у старту.

Погледајте радове полазника "мале школе калиграфије". Уживајте . . . .

Уводна напомена: Чланак који читате освојио је прву награду на литерарном конкурсу „Флерт“ у Тителу, аутор је ученица шестог разреда основне школе Кристина Котуровић.

Свака земља је различита. Она се разликује по застави, химни, језику, навикама… Свака земља има своје специфично обележје. Пошто нисам била житељ ове предивне земље Србије, постојбине мојих родитеља, желела сам да сазнам шта је то по чему се она издваја, шта је њено специфично обележје. Ове године сам то разоткрила. Ако вам није досадно, испричаћу вам како се то десило.

Срби као конститутиван народ не постоје у уставима три од десет кантона, а српског језика и ћирилице као службеног писма нема у четири кантона у ФБиХ.

На идеју првог угледног видео часа са темом « Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века» дошао је мој пријатељ руски професор историје Поњкинске основне школе из Ивановске области (Руска Федерација) Муравјов Александар Николаевич који је предложио сарадњу за реализацију овог часа и дао тему часа .

Не одричем се!
Од пра-времена, кроз очи својих пра-очева, гледам ти у чељусти, о, историјо, несита мога страдалничког немља. А сада и кроз пролазе својих зеница, исте раље чекам.
              Као старац и море, као изопачена алегорија, трајемо.
              Свеколике очи не назиру крај, пучина безумља је бескрајна за мали чамац.
              Али, не одричем се, не одричем се... !