Насиље над српским језиком

Многи са простора Србије, научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског језика у Црној Гори (иако је знатно више дивних примјера оних који се брину и труде око цјелокупне српске баштине)

Први српски буквар Инока Саве из 1597.

Први српски буквар је начинио Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани.

ЧУВАРИ ЋИРИЛИЦЕ

Три пријатеља, Миленко Миладиновић, Мирослав Ћорлука и Ненад Караџић, одлучили су да отворе локал гдје би могли сјести, попити кафу и угостити своје пријатеље. Назив "Читаоница"

Владика Николај и ћирилица

Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увијек је добро и корисно враћати се на његова дијела и његове поуке јер у њима се увијек може наћи нешто вриједно за наше данашње живљење и данашње вријеме. Данас проблеми у човјековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпити сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном дијелићу из богате ризнице учења владике Николаја.
У данашње вријеме свједоци смо да се наш народ доста културолошки мијења. У том процесу често се одбацује наша вијековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“.

Сву енергију усмјерити на очување српског језика

Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић сматра да је веома важно да се сва енергија усмјери на заштиту и очување српског језика, јер су језик и писмо највеће културне творевине, које се морају сачувати, у интересу очувања сопственог културног идентитета.

Срби, ако нисмо хтјели да чујемо Рајса, чујмо макар себе (на примјеру „Ћирилице“)

Још као дете, из „провинције“ смо долазили с великом радошћу у Београд да се дивимо главном граду своје отаџбине и јединој метрополи Србије и (тада) Југославије. Нашу личну радост, међутим, кварила су понекад „уска“ српска мисао која је празнила Србију, слабила Српство, и погодовала сецесионистичким намерама и појавама у самој Србији.

Ћирилица или јеванђеоско лице Србина

„Бог је дао човеку језик да каже једно другом  све добро што мисли да се један од другог учи и исправља. Језик којим ти је мајка тепала, којим те учила Богу се молити,којим те упутила на прави пут, којим ти је певала уз колевку...Ти говориш тим језиком и не помишљаш да си по њему и Србин и човек...Поноси се тим језиком – имаш чиме! Стоји на почетку чланка „НАШ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК СРПСКИ, објављеном  у „Цариградском гласнику“ 17. септембра 1904. Год.