Академик Матија Бећковић оцијенио је да би се могло десити да Хрватска прије усвоји закон о ћирилици него Србија у којој је тај закон већ годинама “чамио закључан у некој ладици”, да би се на крају чуло питање – шта ће нам поред толиких закона још и закон о ћирилици.
ОД закона о заштити језика и писама, који је требало да заштити ћирилицу од повлачења пред све агресивнијом латиницом и страним изразима, по свему судећи – нема ништа!
Српски језик већ негује родну равноправност, у њему одавно постоје женски облици који су природни. Наметање нових, насилно створених именица је део идеолошког пртљага на који смо пристали. Али, Закон не може да уреди језик, јер је он жива твар, кажу саговорници Спутњика коментаришући Предлог Закона о родној равноправности који се односи на језик.
– Да није било отпора немачке војске, те константног притиска италијанске дипломатије да се Хрвати повуку из њене окупационе зоне, српски живаљ у Старом Расу би снашла крвава судбина слична оној њихових сународника из других делова усташке државе.
У УРЕЂЕНИМ државама језичка политика је у центру националне политике.
Суштина је у степену културе, не у ћирилици или латиници. Начитасмо се и наслушасмо оваквих коперниканских мисли наших латиничара.
Можемо се сложити. Култура се и исказује кроз однос према њеним темељним обележјима.
Др Васиљ Јововић, професор на Богословији „Свети Петар Цетињски“ за магазин Српске новине говорио је о предстојећем попису становништва, те о положају просветних радника у бившем режиму, јер је и сам на најгрубљи начин, како каже, одстрањен са Универзитета, да би се ослободило мјесто партијском кадру.
ОВИХ дана српски језик је поново у средишту медијске пажње. А са њиме и ћирилица. И то више посредно него непосредно.
А све је почело најавом председника Србије Александра Вучића да ће уџбенике из националних предмета – српског језика, историје и географије – правити држава, јер је то од стратешке важности за земљу која држи до себе, својих духовних темеља и своје будућности.
Прве кораке Ћирилице није владика Атанасије само благословио већ је извијугао путеве многим идејама, на којима треба да почива Удружење. Као језички зналац, али, прије свега, као неко ко осјећа бат језика отјеловљеног кроз ријечи, са посебном осјетљивошћу за значење ријечи, њихову етимолошку позадину, истицао би важност употребе већ одомаћених израза, не бјежећи при том од туђица онда кад за то има мјеста.
