Значајан примерак „Београдског четворојеванђеља”, прве и једине књиге која је изашла под окриљем Београдске штампарије 4. августа 1552. године, изложен је у Конаку кнегиње Љубице и посетиоци ће моћи да га виде до 25. јануара. Њиме је отпочело штампање књига у нашој престоници, које је настављено после обнављања српске државности 1831, у Кнежевини Србији.

О новој књизи Марка Танасковића „Мисли локално, делуј глобално” и културном рату у којем данас сви учествујемо, вољно или невољно

Милош Црњански волео је Италију, чувен је његов путопис „Љубав у Тоскани“. Четвртог новембра та земља му је одала почаст сталном музејском поставком у градићу Сан Вито ал Таљаменто, малом месту у региону Фурланија – Јулијска крајина. Ни датум, ни место нису случајни.

Само сви људи знају све ствари. Зато је важно да Американци чују Кинезе, да Кинези чују Русе, да Руси чују Французе, да Французи чују Енглезе и да се договоре како да се боре против „куге 21. века”

Ако су ти који су завршили студије имали и искористилу ту могућност, чак и привилегију, не би требало да се одроде од народа, већ да њему буду у служби, колико год је то могуће. Треба да се изражавају ван уске струке, на народу разумљив начин, а не да због свог новојезика препуног беспотребних и ружних и тешко изговорљивих туђица замишљају да су изнад народа и да су нека “виша“ класа људи.

Нотирамо још једну годину без Његошевог дана као националног празника културе у нашој Црној Гори, Његошевој Црној Гори. Дана, који би, вјерујемо, успио ујединити и помирити православну браћу савијену под овим парчетом најљепшег неба.

Још један 13. новембар, у Његошевој Црној Гори, која га званично неће споменути.

У ове тужне и сузне дане када се опраштамо од нашег преосвећеног владике, нашег Митрополита Амфилохија, указују нам се вечним истинама и његова поезија којом је славио Бога, славио Човека и славио свој род, тројединством вере, љубави и наде.

Односи између Хрвата и Срба у Вуковару поново су заварничили када је у среду Градско веће прихватило закључак градоначелника Ивана Пенаве да се у том граду нису стекли услови за враћање ћирилице у употребу. Према оценама стручњака, тај потез је неуставан и трагикомичан, те је очекивано да тамошња влада интервенише и реши ситуацију.

Проучавајући прије тридесетак година поетику Меше Селимовића и анализирајући његове погледе изнесене у збирци есеја Писци, Мишљења, Разговори посебну пажњу смо посветили есеју Друштво и књижевност гдје се износи и став да се политика и књижевност нађу заједно “само кад наиђу опасне и драматичне тешкоће за земљу”.  А те тешкоће за земљу и народ су у Црној Гори кулминирале 2019. и 2020. године, а дошле су од црногорске власти која је постала класични отуђени центар моћи и сама себи сврха, дакле, далеко од народа и његових потреба и материјалних, и културних, и духовних.

Доброта живи, упркос муци и патњи, човјек и даље остане племенит и може да осјети тугу другог. Некад, и поред очигледне немаштине (или ма какве друге боли), која може да застиди и да заболи, поред тога да се нема све што се воли (али да се воли све што се има), опет, напосљетку, све тече с добром.  Чак и да се нема ништа, али као да ништа и не недостаје.