Требињка Милана Бабић, проф. српског језика и дипл. теолог, предсједник Књижевног удружења „Сусрет“ Требиње и помоћник главног уредника на сајту Стање ствари, екслузивно за ТребињеЛиве.инфо говори о својим плановима на подизању културног нивоа града и скором доласку врхунских руских умјетника у Дучићев град.

Српска јавност, иначе гладна добрих вести, са великим задовољством и неприкривеним тријумфализмом дочекала је вест, да је Амерички технички комитет ИСО 639-2, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, одбио да додели индивидуални језички код за такозвани „црногорски језик“.

У живом разговору за херцегновску телевизију, у марту ове године,  проф. др Јелица Стојановић је говорила о положају  српског језика и ћирилице у данашњој Црној Гори, потом је подсјетила на историјске перспективе у развоју нашег језика, са посебним освртом на рад Вука Караџића и Милана Решетара. Такође, поред тога што је проф. Стојановић у скорије вријеме објавила књигу Пут српског језика и писма, у издању Српске књижевне задруге, у препознатљивом плавом колу, постала је и предсједница Матице српске у Црној Гори. Препоручујемо да чујете врло занимљива, научно утемељена сазнања и промишљања о стању у нашем  језику, са посебним тежиштем на језичке прилике у Црној Гори..

Кочићев пејзаж својим језиком боји човјекову судбину, а човјек кроз  пејзаж проговара о себи. У том међусобном додиру израста живот.

Говор Горана Комара на откривању споменика војводи Луки Вукаловићу четвртог јула, двије хиљаде четрнаесте године у Суторини 

Међу потписницима петиције су студенти из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице, Бања Луке, Источног Сарајева, Бијељине, Беча и других академских центара у Србији и иностранству.

Конференција посвећена питањима језичког, књижевног, историјског и општекултурног насљеђа српског народа у БиХ одржана је у Андрићграду од 19. до 21. јуна

Књига „Пут српског језика и писма“ проф. др Јелице Стојановић, која је недавно објављена у престижној едицији Плавог кола Српске књижевне задруге, а убрзо и награђена признањем Вукове задужбине за науку у 2016. години, представљена је пред бројним аудиторијумом у Никшићу, 5. марта 2017.

   Срби, односно они који су плаћени да у њихово име институционално и лично брину о српском језику и писму, понашају се као да је српска азбука из српског језика нестала спонтано, случајно. О томе чак недовољно објашњавају и они који су стручњаци за језик и писмо и којима би требало да је решење питања писма у Срба и у њиховом језику, у малом прсту. Српски стручњаци за језик у институцијама несложни су, чак су и у прећутној „свађи“. Понеки од њих, као што то сведочи лингвиста Владо Ђукановић ових дана, чак не знају или не показују да знају да је истраживањима детаљно много пута потврђивано да је ћирилица не само запостављена него да је из многих области живота једноставно искључено писмо. То се, наравно, и без истраживања може видети голим оком, а Ђукановић устврди да то питање о запостављености ћирилице је само претпоставка, а не гола чињеница.

У Београду је синоћ представљено репринт издање, прва књига Српског удружења "Ћирилица" Требиње, "Савински буквар"