Одговор Жана Дитура, члана Француске Академије на писмо Српске академије наука која га обавјештава о његовом избору за члана САНУ.

Језик је оваплоћени Ум, а Слово суштински израз Бића. А Реч је одело Духа, светлост Невидљивог који се свету објавио. Друго лице Свете Тројице, Господ Исус Христос назива се Реч или Слово - Логос, (Јн.1,14). У почетку беше Реч, Реч беше од Бога и Бог беше Реч; све је кроз њега постало (Јн. 1 , 1). Многи умови трагају за речју који ће свету дати глас; многа уста певају о Творцу, чији је израз бесмртности Реч и Слово, где се вечно из Ума (Отац), рађа Реч (Син), у духу Истине (Дух Свети), који исходи из Ума. Многе су мисли оваплоћене у речи - и ми данас додајемо своју реч у ризницу духовног наслеђа рода Српског хришћанског и православног, коју смо од предака примили и коју потомцима предајемо, јер ништа своје не говоримо , него оно што смо у Цркви Божијој, на Сабору светих, чули и научили да је добро и благословено.

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) - био је српски филолог и реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности у првој половини XIX вијека. Стекао је неколико почасних доктората. Творац је модерне српске ћирилице.

Од српског језичког стабла одломљена су три огранка: хрватски, босански и црногорски, као три посебна политичка језика, каже Гојко Ђого, поводом „Зборника – Српски језик и ћирилица основе српског идентитета”.

„Морамо се вратити србистици, говорити српски језик, вратити се српској традицији и узусу у употреби језика. Морамо вратити своје писмо да пишемо само ћирилицом, као што сви други народи пишу својим писмом, нема двоазбучних народа“

Лингвиста Милош Ковачевић истакао је да је у Републици Српској неопходно усвојити закон о заштити ћирилице да би ово писмо било сачувано као национално и идентитетско обиљежје српског народа.

Корисник било ког оператора мобилне телефоније, уколико жели да напише СМС поруку ћирилицом, имаће на располагању до седамдесет карактера у једној поруци, умjесто стандардних стотину шездесет.

Срп­ски је­зик ће­мо са­чу­ва­ти, ду­го­роч­но гле­да­но – са­мо ако са­чу­ва­мо на­род. Све оста­ло је ма­ње бит­но и ва­жно. Ако на­ста­ви­мо ова­ко као да­нас да не­ста­је­мо, не­ће­мо има­ти ни нај­ма­њи про­блем око пи­та­ња по­ста­вље­ног у на­сло­ву ове при­че.

„У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини“, писао је хрватски историчар Натко Нодило

Исто­ри­ја про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка и кул­ту­ре код Не­ма­ца ду­га је пре­ко два сто­ле­ћа и има­ла је свој пр­ви ве­ли­ки вр­ху­нац по­чет­ком 19. ве­ка. У кул­тур­ној епо­хи ро­ман­ти­чар­ског тра­га­ња за „при­род­ном по­е­зи­јом” от­кри­ће срп­ских на­род­них умо­тво­ри­на са­вр­ше­но се укло­пи­ло у Хер­де­ров кон­цепт иде­ал­не на­род­не ли­ри­ке. И сам Ге­те је био ин­спи­ри­сан на­шим ју­нач­ким пе­сма­ма, а две књи­ге пре­во­да на не­мач­ки Те­ре­зе Ал­бер­ти­не Луј­зе фон Ја­коб (Талфј) отво­ри­ле су пут на­шем на­род­ном ства­ра­ла­штву у не­мач­ку кул­ту­ру.