Желећи да дамо могућности младима да изнесу своје ставове, доносимо вам одговор на задату тему за писмени задатак из Српског језика ученице из Требиња, Ање Зиројевић.

Нико не пише (и куца) ћирилицом јер „тако сви раде“ или „јер ми је тако телефон наштелован“.

У Тршићу су прошлог јуна учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређивање образовања и васпитања у Београду − једногласно усвојили Декларацију о границама српскога језика (овде).

Предмет: Заштита од дискриминације и кршења равноправности употребе ћириличног писма

Поштовани предсједниче,

Српски национални савјет је тражио од Заштитника људских права и слобода Црне Горе заштиту од дискриминације и кршења употребе ћириличног писма у случају обиљежавања  топонима на дионици ауто пута Смоковац – Матешево.

ВУКОВА награда ме је врло обрадовала. Обрадовала зато што сам као србиста цео живот посветио, непосредно и посредно, проучавању Вука. А суштина тог проучавања своди се на ону Андрићеву напомену да је задатак српских писаца и филолога да „на неки начин превазиђемо Вука оставши му верни“.

Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић упозорава да још није заустављено срозавање статуса српског језика и писма на националном и говорном простору, те да је на дјелу безочна крађа српског језика и покушај да се све српско прекњижи.

Група историчара из академске заједнице и стручних институција из Републике Српске и Србије апеловала је да институције и органи Републике Српске и Србије заштите културно-историјско наслеђе Срба и достојанство науке.

„Кад је једно друштво истоветно у неистинама, онда т значи да те неистине временом постају његове истине, јер неистине дугим трајањем постају садржаји живота оних који су у њима одгајани. У томе је смисао друштвеног и културног инжињеринга. Такво друштво има своје неугодности, таква нација је темељно неуротизвана јер почива на негативној претпоставци: она шотврђује свој идентитет у негацији српског идентитета, а не у афирмацији сопствених садржаја. То је чини – у високом степену – синтетичком нацијом.“ (Мило Ломпар, Слобода и истина, Београд, 2020, Catena mundi, 105)

Поваљска листина је најстарији сачувани документ писан хрватском ћирилицом, а како наводи Институт за хрватски језик и језикословље, настао је 1. децембра 1250. године.