Са Катедре за српски језик поручили су заговорницима коришћења родно сензитивног језика да су се упустили у интервенцију у структури језика и нормирање нечега о чему појма немају

Док ми гледамо шта се дешава на Украјини и покушавамо да схватимо како то „ништа није потписано“, а Србија признаје Косово и Метохију као део НАТО пакта, НВО јуришници сатаниног сина Сороша настављају да разарају све до чега дођу. Као обрнути краљ Мида, који је додиром сваки предмет претварао у злато, они, активисти Сорошеве копрокултуре, све што пипну претворе у фекалије глобализма. Није нимало случајно да им је главни циљ убијање српског језика. И то институционално, кроз систем образовања. Добио сам мејл од једног свог пријатеља који је, са своје стране, добиом мејл од извесног инсајдера. И ево шта сазнадосмо:

Недавно су декани осам тзв. наставничких факултета Универзитета у Београду усвојили платформу о кризи образовања у Србији и предлозима за њено превазилажење. У њој се апострофирају све мања заинтересованост за студије на тим факултетима, мањак наставника и професора тог профила у школама, деградација, ниске плате…

Шта је од језичких активности политичара на корист, а шта на штету српскога језика

ВЛАДА Републике Србије усвојила је Одлуку о образовању Савета за српски језик, чији је задатак да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера ради заштите и очувања ћириличког писма као матичног писма.

Ни Гораждевац ни Србобран, као ни Дечани, не налазе се на Косову већ су смештени у, како се обично каже – питомој (по природним благодетима и лепоти) Метохији

ОЗБИЉНИ народи непрестано брину о свом идентитету, својој држави и свом месту и угледу међу другим државама и народима. Ми смо, безмало, цео век занемаривали ову историјску поуку.

Поводом манифестације „Март – месец српског језика” Студентски културни центар у Београду ће две среде у марту посветити језичким трибинама под насловом „Интерактивне приче о речима“.

Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић оцијенио је да српску језичку баштину краду новонастали народи који немају своју националну утемељеност и нису историјски код којих језик има битну улогу у уобличавању националног идентитета.

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Једна од највећих трагедија народа који раскрсте са сопственим идентитетом јесте потпуна непрозирност предачког погледа на свијет и неразумљивост – појмовна, не нужно језичка – сопствене књижевности. Најубједљивији су у својој трагичној залудности примјери Црне Горе и Украјине, тј. монтенегристике и украјинистике, које раздире дубока амбиваленција пред Његошем и Гогољем.