Билећани достојно и достојанствено обиљежили празник Св, Кирила и Методија 

Изложба поводом прослављања крсне славе Српског удружења "Ћирилица" Требиње, Св. Ћирила и Методија

Дођите да заједно прослављамо више од хиљаду година дугу традицију!

Српско удружење "Ћирилица" као дио обележавања "Дана словенске писмености" у Никшићу

Програм свечане академије поводом прославе Дана Војске Републике Српске

Авдибеговићи постадоше грешком Авдаловићи...

Број погрешки који лежи у овим књигама је огроман, као што је огроман број погрешки који се поткрао код тумачења великог броја старих ћириличких натписа српскога народа, међу којима је највећи број настао на територији источне Херцеговине и Босне. Други разлог за сачињавање овога чланка лежи у чињеници да су данашњи Требињци  збуњени одређеним презименима, која се јављају у попису муслиманских првака о којима овдје говорим.

ДА у Србији постоји центар за распарчавање српског језика и да он, под називом Одбор за стандардизацију српског језика, делује у Српској академији наука и уметности види се у књизи "Српски језик у нормативном огледалу". Између 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језика има и оних које су корисне, као и оних које су ирелевантне. У некој нормалној историјској ситуацији бављење језичким ситницама, недоумицама и финесама стварно има смисла. Али, прве две одлуке не тичу се ситница и, за разлику од осталих, од стратешког су значаја. Оне су погубне јер поричу идентитет и интегритет српског језика.

Могу ли да постоје варијанте било ког безименог и непостојећег језика?

Постоји једини за ову „балканску језичку заврзламу“ озбиљан излаз који би био и лингвистички и здравополитички за „заједнички језик“ на Балкану. А то је – признати природну, јасну чињеницу да постоји српски језик и да, стицајем више разних околности, постоје данас (како-тако, ето тако) нормиране (како-тако озваничене) његове варијанте које би се лингвистички могле звати: „хрватскосрпски“, „бошњачкосрпски“ и „црногорскосрпски“. И то би било оправдано на известан начин зато што има макар каквог лингвистичког основа, јер је реч о српском језику нормираном посебно на хрватски начин, посебно на бошњачки начин и посебно на црногорски начин. Има некакве оправдане основе за те називе иако не постоје „аустријсконемачки“, „америчкоенгелски“, „аустралијскоенглески“  и сл. називи за варијанте енглеског, немачког и других велики језика у Европи и свету. А углавном не постоје зато што те варијанте (иако у стварности постоје, наравно) нису нормиране и озваничене. Сарајевска Декларација о заједничком језику је гора чак и од текста Договора у Бечу (1850) о једном језику.

Вољети значи вољети бесмртном љубављу. Када кажу људи: престали смо да се волимо то је немогуће, јер увијек остаје траг, дио те љубави у срцу. Може бити да нам неко узима слободу, да се осјећамо притиснутим или изданим, али траг сваке љубави остаје у срцу.