Проучавајући прије тридесетак година поетику Меше Селимовића и анализирајући његове погледе изнесене у збирци есеја Писци, Мишљења, Разговори посебну пажњу смо посветили есеју Друштво и књижевност гдје се износи и став да се политика и књижевност нађу заједно “само кад наиђу опасне и драматичне тешкоће за земљу”.  А те тешкоће за земљу и народ су у Црној Гори кулминирале 2019. и 2020. године, а дошле су од црногорске власти која је постала класични отуђени центар моћи и сама себи сврха, дакле, далеко од народа и његових потреба и материјалних, и културних, и духовних.

Доброта живи, упркос муци и патњи, човјек и даље остане племенит и може да осјети тугу другог. Некад, и поред очигледне немаштине (или ма какве друге боли), која може да застиди и да заболи, поред тога да се нема све што се воли (али да се воли све што се има), опет, напосљетку, све тече с добром.  Чак и да се нема ништа, али као да ништа и не недостаје.

Свечаном академијом под називом „Двадест година послије“ у Требињу су вечерас завршене Дучићеве вечери поезије, посвећене великом пјеснику Јовану Дучићу, чији су се земни остаци прије 20 година вратили у Требиње.

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”

Али мени се чини да сам све те бајке које сам написао негдје давно чуо. У шуми кад су птице пјевале, кад је све листало и све цвјетало. Зими кад је земљу покривао снијег и кад сам иза замрзлог стакла, из топле собе, посматрао како јато беспомоћних птица тражи заклон и храну. Љети и у јесен, кад је палило сунце, кад су бјесниле олује. Посматрао сам природу. Посматрао живот. Посматрао сам птице и звјери. И видио сам их срећне. Видио сам их тужне. Видио сам их луде од мржње. Видио сам њежне мајке, добре пријатеље. Па, зар, то није доста? За једну, за много бајки. Тако су се и оне родиле.

Немачки офталмолог др Вернер Вебер назвао је српску ћирилицу „првом азбуком света“. Он је одбранио докторску дисертацију у Лајпцигу 1937. године на тему „Азбуке света“ када је установио да је српска ћирилица "одмор за очи".

Објављено фототипско издање „Горичког зборникаˮ

На иницијативу проф. др Јелице Стојановић, а захваљујући вишегодишњем уредничком и приређивачком раду стручног тима Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, уз подршку београдског Службеног гласника, објављено је фототписко издање „Горичког зборникаˮ.

Савремени познаваоци здравог живота предлажу, већ, можда, и једну деценију, ако не и више, посебно у високоразвијеним земљама, један концепт, за који не постоји дослован превод у нашем језику-слоу ливинг. Уколико бисмо му дали  словенско значење, могли бисмо рећи да је ријеч о лаганом живљењу, или живљењу у балансу, хармонији, односно био би то  живот у миру са собом, без журбе, у једноставности, насупрот животу пуном напетости, некад и непотребно присутне, и изнад свега, насупрот животу који је увијек на  губитку са временом.

Синоћњи програм “Трга од ћирилице“ у порти цркве Светог Спаса на Топлој – Херцег Нови био је посвећен Љуби Ненадовићу и 125. годишњици од његове смрти. Тим поводом о књигама „Писма из Италије“ и „О Црногорцима“ говорили су свештеници, професори књижевности: Миодраг Тодоровић и Лека Вујисић.

"Нажалост, наши политичари, а ни народ великим дијелом, нијесу схватили да стављајући знак једнакости између српског и тзв. црногорског језика, који је садржајно и изражајно веома скучен, сведен на демагогију и пропаганду, није мање погубно од изједначавања праве и лажне цркве, само што језик, за разлику од Цркве, од имовине има само нас који га волимо, његујемо и чувамо."