БРАНКА Ћопића, једног од највећих српских писаца, данас нигдје нема. Онога који је, колико јуче, био најтиражнији, данас не штампају.

Истражујући теме и мотиве српске поезије страдања и патње и бавећи се анализом исте у функцији његовања културе сјећања написали смо и у часописима објавили низ есеја. Уже теме тих есеја су поетска свједочења о српским страдањима у Пребиловцима, над Корићком јамом, у Старом броду на Дрини код Вишеграда, у Пивским Долима код Плужина, на Кошарама и тако редом.

Изложба радова „Моја ћирилица“, ауторке Олгице Стефановић отворена је синоћ у галерији „ Никола и Угљеша Поповић“ у Беранама.

,,Нова Зета'', књижевни лист који је излазио на Цетињу, позвао је 1889. године на очување српског језика тако што би Срби избацили из употребе ријечи које немају словенско поријекло. Лист је оцијенио да је то ствар народног поноса, а да је чисти српски језик извор снаге и дика Црне Горе.

Овогодишњи 90. по реду Вуков сабор у Тршићу, најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији, крунисана је беседом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија.

Српско удружење „Ћирилица“ из Требиња, Културни центар и Фондација „Милица Новковић – Изворно васпитање“ организовали су предавање „Изворно васпитање као пут до здраве, функционалне и задовољне породице и појединца“.

Нашој суграђанки, прозаисти и поетеси Олгици Цице, ових дана уручена је награда “Повеља кнегиње Милице”, коју додјељује Удружење српских књижевница из Ниша - за рукопис њеног новог романа “Искре у тами”.

Поводом Међународног дана писмености, Весна Андрић, предсједник Српског удружења „Ћирилица“ Требиње рекла је да је повећање часова матерњег језика у средњим школама кључно питање образовања.

Прва слика која ми прокрчи сјећање на Андрићеву апсану није ни Луцифер Карађоз, ни фра-Петар, ни Заим, ни онај младић загледан у прозор, већ сам прозор и оно што пред собом отвара или затвара, како читаоцу, тако и младићу.

Лажи, незнање и обмане су основни проблеми српске ћирилице у Србији
• Институционални државни и лингвистички врх треба да јасно саопште истину да хрватска национална латиница (гајица) није (опште)српско писмо и да у свету не постоји регистрација појма „српски језик и латиница“, него „српски језик и ћирилица“, те да се стога још од 1992. године свака српска књига које се данас објави на хрватској латиници „књижи“ у хрватску културну баштину