Уважени просветни радник и први предсједник Црногорског удружења учитеља, Андрија Јовићевић, родом са Обода, објавио је 1911. године у свом дјелу ,,Црногорско приморје и Крајина*'', како се у овим крајевима говори чистим српским језиком, док се једино у поднебљима насељеним албанским становништвом и то у Улцињу и околним мјестима, говори и албанским језиком.

Професор др Драгољуб Петровић, лингвиста, србиста и слависта, аутор драгоцених књига какве су, између осталог, „О говору Змијања“, „Говор Баније и Кордуна“, „Топонимија Куча“, „Ономастика Качера“, дијалектолог који је учествовао у изради „Општесловенског лингвистичког атласа“, „Општекарпатског дијалектолошког атласа,  „Речника српских говора Војводине“и неколико других дијалекатских речника (Качера, Спича, Куча, Драгачева ), итд.

То се исто може рећи и за покварене ријечи, њих треба исправљати. Црна Гора се поноси што је увијек била своја. То је не само њезина дика, него и извор њезине снаге, па је штета кад се не држи својега језика, да буде у томе узор српскијем крајевима

Србија би могла да добије музеј ћирилице у близини манастира Рача у ком је радила знаменита преписивачка школа.

Завод за унапређивање васпитања и образовања (ЗУВО) одлучио је да повуче свој предлог стандарда о родно осетљивом језику са седнице Националног просветног савета (НПС) чиме је одлучено да се наставни материјали за предшколски, основношколски и средњошколски узраст не штампа у складу за захтевима Закона о родној равноправности.

Наводи да је веома важна улога Цркве и поздравља настојања Његове светости патријарха Порфирија да утиче на очување традиционалних вриједности, од којих је „природна“ породица једна од темељних. ''Колико се далеко отишло, свједочи и ова синтагма „природна породица“, која се у посљедње вријеме појављује: сам језик нам каже да постоје и неприродне, вјештачке, сурогат породице'', објашњава она

„Ми сада губимо и оно што у суштини никада нисмо ни имали“. Ово за Спутњик каже Србин из Вуковара Срђан Милаковић, после поражавајућих резултата пописа на основу којих су наши сународници у Хрватској изгубили и право на ћирилицу.

Бити писмен у прошлом вијеку је значило бити уважен! Није мала ствар ‒ често и више од тога. Гдје год се појављивао, писмени човјек био је запажен. У школи, биоскопу, на улици, позоришту, на трамвајској станици, у циганмали. Није ријеч само о граматичкој писмености, нити о привиду којег стварају савремени аутодидакти, извођачи информатичке револуције.

Треба подсјетити да код предсједника општине, господина Југослава Јакића нијесмо препознали ни минимум сарадничког односа: он не одговара на телефонске позиве, не оглашава се на наш предлог да се евентуално организује заједнички састанак на нивоу Општина – Фондација

Како се и зашто целокупна наука идеологизовала и зашто помодну будалаштину о „роду” осим на политичким наукама налазимо чак и на Биолошком факултету