После свих језика које је у међувремену савладао и користио у свечаним приликама, сам крај застрашујуће сезоне је обележио порукама на српском, написаним ћирилицом. Честитиком „Срећна слава!”, прославио је аранђеловданску неумољиву победу над Надалом, а речима „А сада одмор”, лекцију одржану Федереру, коме ни брада, ни туђа столица, нису помогле у финалу. Кратко и слатко. К’о вели, не морам више никоме да се улагујем, а ви преведите ако вас занима...
 

Милутин Бојић, један од најзначајнијих песника српске модерне, написао је 1917. године стихове антологијске песме „Плава гробница“, која је постала химна и молитва славне српске епопеје у Првом светском рату. Рукопис те песме, за који се страховало да је изгубљен, изненада је пре два месеца угледао светлост дана у Библиотеци „Милутин Бојић“.

У оквиру културне манифестације "Вишњићеви дани" у бијељинској Галерији  је отворена изложба слика "Моја ћирилица", аутора Олгице Стефановић из Новог Сада.

У скупштини у којој је био делегат, на примедбу да нема Срба, побунио се аргументима: „Имамо свој језик, цркву, писмо!“.

Сва је српска култура и више од хиљаду година стваралаштва записано ћирилицом. То није само писмо и само слово, ћирилица је дио нашег националног бића наше културе, памћења, трајања и постојања.
Да набројимо само по нешто и само по неке од нас, који су писали српским писмом:

Срби су хришћанство које им је донето из Рима и Византије примили површно, јер мењање вере не успева са првим покушајима и у првим нараштајима. Код Срба је тако било и стога што су учитељи нове вере дошли са туђинском просветом и књигом која није имала никаквих додирних тачака са нашим примитивним народним животом. Наши преци су почели присније да примају хришћанство тек кад су међу њих дошли као учитељи и свештеници њихови људи - Словени. То је било у оно време када су сарадници и ученици свв. апп. Ћирила и Методија били прогнани из Моравске и Паноније. Неки од њих нашли су уточишта на Балкану. Они су за свој апостолски рад носили са собом словенско богослужење са словенском књигом и писмом. Тиме су се они разликовали од дотадањих проповедника и тиме су били способнији да код Срба утврде тек посејано хришћанство.

Свети Ћирило (право име Константин, име Ћирило узео је након замонашења, рођен у јулу 826. године, умро 14. фебруара 869. у Риму) и Методије (рођен између 816. и 820., умро 6. априла 885. године), обојица су рођена у Солуну. Познати су и као Света браћа и словенски апостоли. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповједник (друнгар). Најранију младост провели су у Солуну који је у то вријеме посве окружен Словенима. Методије постаје управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, одгојен на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија постављен за библиотекара Хагије Софије (цркве свете Софије) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Сви Срби који пишу ћирилицом – сумњиви су у старту.

Погледајте радове полазника "мале школе калиграфије". Уживајте . . . .