Професор Филозофског факултета у Источном Сарајеву Миланка БАБИЋ: Интелектуална снага српског народа у Републици Српској није сазрела, а неће ускоро ни дозрети, да самостално брани српски језик

На, за сада непознатој локацији у Босни (нема Херцеговине), откопана је, до сада, најстарија плоча писана босанчицом,  коју стручњаци датују у 2656. годину прије Христа. По први пут се спомиње староегипатски фараон Кеопс, који је био други фараон четврте династије старог Египта.  За њега се и раније сумњало да потиче из Босне (опет нема Херцеговине), али није било археолошких доказа.

Не постоје на простору негдашње Југославије два ближа града у генетичком погледу. Не постоје два ближа града на томе простору између којих је положена гранична линија која је трајнија и стабилнија. Не постоје два ближа града на томе читавом простору која су тако упорно раздвајана. Није у читавој српској историји забиљежен случај да се деценијама калуђери једног манастира називају калуђерима другог манастира.

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?  Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. 

Судбина ћирилице у 21. веку је прилично неизвјесна јер већина људи има навику да користи латиницу. Иако не постоје никакве препреке да се ћирилица користи чак и у модерном, информатичком свијету, она полако губи битку.

Добрица Ерић, предсједник Удружења, човјек који говори ЋИРИЛИЦУ (како каже проф. др Борис Братина), обратио се ријечима:

Није спорно да је ћирилица запостављена. Да замире као што нам села нестају. Као што је све мањи број дјеце која се у Срба рађају. Ћирилица је писмо српског језика од 12. века, од Мирослављевог јеванђеља. Латиница је званично писмо српског језика први пут постала 1915. године, када су Аустријанци забранили ћирилицу. Потом, укинула ју је и НДХ 1941. године, а ове – власти Вуковара, у Хрватској.

Да би два је­зи­ка би­ли по­себ­ни је­зи­ци, они мо­ра­ју би­ти раз­ли­чи­ти по лин­гви­стич­ким кри­те­ри­ју­ми­ма.

Новосадски „договор“ из 1954. године су наводно донијели лингвисти и књижевници, који су се пред народом само појавили као његови потписници. Међутим, овдје су лингвисти и књижевници били само изманипулисани од стране оних који се у јавности нису видјели, а који су били инвеститори и наручиоци посла, а то су били Ватикан и комунистичке власти у Југославији (кројач Александар Ранковић), док је улога запреге и извођача радова повјерена Матици српској, а улога надзорника над извођачем радова и кочијаша са кајасама и бичем у рукама је била повјерена Матици хрватској.