Уводна напомена: Чланак који читате освојио је прву награду на литерарном конкурсу „Флерт“ у Тителу, аутор је ученица шестог разреда основне школе Кристина Котуровић.

Свака земља је различита. Она се разликује по застави, химни, језику, навикама… Свака земља има своје специфично обележје. Пошто нисам била житељ ове предивне земље Србије, постојбине мојих родитеља, желела сам да сазнам шта је то по чему се она издваја, шта је њено специфично обележје. Ове године сам то разоткрила. Ако вам није досадно, испричаћу вам како се то десило.

Срби као конститутиван народ не постоје у уставима три од десет кантона, а српског језика и ћирилице као службеног писма нема у четири кантона у ФБиХ.

На идеју првог угледног видео часа са темом « Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века» дошао је мој пријатељ руски професор историје Поњкинске основне школе из Ивановске области (Руска Федерација) Муравјов Александар Николаевич који је предложио сарадњу за реализацију овог часа и дао тему часа .

Не одричем се!
Од пра-времена, кроз очи својих пра-очева, гледам ти у чељусти, о, историјо, несита мога страдалничког немља. А сада и кроз пролазе својих зеница, исте раље чекам.
              Као старац и море, као изопачена алегорија, трајемо.
              Свеколике очи не назиру крај, пучина безумља је бескрајна за мали чамац.
              Али, не одричем се, не одричем се... !

Када кажемо Требиње, помислимо на Дучића. Када кажемо Дучић, помислимо на његове пјесме, али помислимо и на то колико је био поштован. А зашто је био поштован? Зато што се никада није одрекао свога.

У Народној библиотеци у Требињу данас је завршена „Мала школа калиграфије“, коју су  организовале ова установа и Српско удружење „Ћирилица“.

У Народној библиотеци у Требињу вечерас је почела „Мала школа калиграфије“, коју организују ова установа и Српско удружење „Ћирилица“.

Многи са простора Србије, научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског језика у Црној Гори (иако је знатно више дивних примјера оних који се брину и труде око цјелокупне српске баштине)

Први српски буквар је начинио Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани.

Три пријатеља, Миленко Миладиновић, Мирослав Ћорлука и Ненад Караџић, одлучили су да отворе локал гдје би могли сјести, попити кафу и угостити своје пријатеље. Назив "Читаоница"