Ћирилица се данас углавном чува још само на неким изjанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србије. Ово писмо одавно је угрожено. Језичка небрига и језичка политика су део опште политике, језичка култура је део опште културе. Дужи период није ишао наруку неговању српског стандардног језика. Заједништво нам је дуго везало руке, све у намери да не покваримо позицију своје браће у западним крајевима. Сви споразуми и договори у вези са језиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно је овај други био погубан за национално писмо.

Отварање јубиларног 60. међународног сајма књига у Београду, на којем је почасни гост Русија, заказано је за крај текуће седмице, а штанд Републике Српске, који ће се, као и досад, налазити у хали 2, са својим редовним програмима креће у понедјељак.

Ако су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но срп­ско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чи­ње­ни­це на то упу­ћу­ју, ра­зу­мљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма уте­ме­ље­ња: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кај­кав­шти­на до­не­ти мно­го бо­га­ти­ји „род“ од оно­га ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа ча­кав­шти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту. Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли.

У Србији се мора повести рачуне о томе да се у школама језички споменици попут Повеље Кулина Бана, Мирослављевог јеванђеља, стваралашта Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића проучавају као дио српске културне баштине, сматра Рада Стијовић из Института за српски језик Српске академије наука и уметности /САНУ

НАЈБОЉИ ријалити програм у Србији емитује се сваке недеље са тениских терена широм света. Главни лик познат је са насловница портала, из штампе, са поштанских марки, из књига у излозима београдских књижара, из јагодинског музеја, иако баш и не личи на своју воштану фигуру. Чак и један авион носи његово име. Али, камере Великог Брата које га у стопу прате, завирују чак и у породичну интиму, он усмерава ка другим укућанима у земљи изврнутих вредности. Ка суштинским проблемима, деци, осталим успешним спортистима, ка генијалцима који су изумима или наливпером исписивали српску историју као он на терену.

Увођење "босанског" језика у званичну употребу у Републици Српској значило би први корак ка превођењу Срба у Босанце, сматра лингвиста Милош Ковачевић.

У покушају да се српском народу подсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је била прва на удару.
Многи освајачи и окупатори су у различитом епохама покушавали да забране употребу  ћирилице  Да је свеједно бар би нам једном забранили латиницу.
Али није свеједно.

Москва – Предсједник Русије Владимир Путин је апеловао да се избјегава претјерана „латинизација“ руског језика. Он је о томе говорио на заједничком састанку Државног савјета и Савјета за културу и умјетност.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека. ( Видео и фото галерија )

Професор Филозофског факултета у Источном Сарајеву Миланка БАБИЋ: Интелектуална снага српског народа у Републици Српској није сазрела, а неће ускоро ни дозрети, да самостално брани српски језик