Новосадски „договор“ из 1954. године су наводно донијели лингвисти и књижевници, који су се пред народом само појавили као његови потписници. Међутим, овдје су лингвисти и књижевници били само изманипулисани од стране оних који се у јавности нису видјели, а који су били инвеститори и наручиоци посла, а то су били Ватикан и комунистичке власти у Југославији (кројач Александар Ранковић), док је улога запреге и извођача радова повјерена Матици српској, а улога надзорника над извођачем радова и кочијаша са кајасама и бичем у рукама је била повјерена Матици хрватској.

„Наша деца не знају да пишу ћирилицом
(срећа је још ако знају да читају српско писмо).
Читао сам радове на Филолошком факултету
који морају да се пишу ћирилицом.”

Проф. Радивоје Микић

Недавни написи о термину босански језик као називу језика којим говоре Бошњаци, нарочито онај који је потекао из Одбора за стандардизацију српског језика, изазвали су оштре реакције дијела бошњачке јавности. 

     Огласио се и Ријасет Исламске заједнице БиХ изјавом у којој се, између осталог, каже: „Није нам познато да се иједном другом народу и друштву оспорава право на властити језик, властиту језичку традицију, на историјско памћење, културу, национални идентитет, као што се то од стране САНУ и националиста академика, у име српскога народа, оспорава бошњачком народу.”

Српска ћирилица се налази пред истрјебљењем. Постоји само један начин да Срби ћирилицу очувају – да је користе, да њоме пишу – а постоји хиљадуиједан начин да се ћирилица искорјењује. Један од тих хиљадуиједан начина искорјењивања ћирилице је заговарање „богатства двоазбучја“ изношењем „доказа“ о вишеазбучју код других народа. Стање код других народа нас не занима, јер мечка игра пред нашим вратима и нас жуља наша мука, али ћемо стање код других народа приказати са циљем да се раскринка подвала о „богатству вишеазбучја“ као средству искорјењивања ћирилице код Срба.

Најбољи средњошколски радови на тему „Шта би данас Вук рекао?” објављени су у забавнику „Даница за младе” коју осам година издаје Вукова задужбина у Београду.

Шта би данас Вук рекао? Да ли би побјегао главом без обзира, или остао, схвативши да 2015. има и више посла него 1815. године. Овако је гласила тема на конкурсу за средњошколце који су Вуку Караџићу писали шта се све догодило од његове смрти до данас. Један ученик је смислио да би Вук саставио још један „Српски рјечник”, и у њему би се нашле нове ријечи: „воздра” са значењем „ћао, здраво, где си”, „тебра” – ријеч којом изражавамо поштовање према саговорнику, „Фејсбук” – центар међуљудске комуникације, „лајк” – један од основних услова за постојање пријатељства или љубавне везе.

Да ли се српски језик и писмо чувају полицијом или добрим образовањем и професорима српског језика и лингвистима који знају како да сачине добру језичку норму, пре свега?

„Нема два писма ни у једном народу, нити су два писма богатство. То је исто као што су заступали братство и јединство, па смо обоје изгубили“, рекао је владика Атанасије синоћ у Требињу на предавању о теми „Слово о Ћириловом писму“.